Недавно је троје људи осуђено на годину дана затвора, тачније три године условно, због претњи и увреда упућених Борису Малагурском, на једном интернет форуму. Ово је један од првих таквих случајева, где се оно што готово свакодневно виђамо у виртуелном свету, а то су различите прозивке и малициозни коментари, заправо рефлектовало на реалан свет и показало да за изнете увреде на интернету заправо постоји одговорност и последица.
Интернет је одувек био ‘сива зона’ што се законодавства тиче, али и онога што је на њему дозвољено чинити. Интернет изгледа као простор бескрајне слободе где човек наизглед може да дела како му је воља, што укључује бројне и те како забрињавајуће могућности различитих активности – од трговине илегалним добрима до педофилије. Све више све томе придаје пажња, но проблем настаје код дела која се и не перципирају као злочин у нашем дрштву, као што је угрожавање туђе личности вређањем и прозивањем, ширење мржње на било ком основу – расном, верском, националном.
Савет Европе је препознао овај проблем и покренуо велику кампању против говора мржње на интернету, а Република Србија се убрзо прикључила и постала део овог пројекта кроз акцију „Реци не говору мржње на интернету” у оквиру Министарства омладине и спорта.
„Кампања има два фокуса: подизање свести о томе да проблем говора мржње на интернету постоји и едукација млађих генерација о томе како се користи интернет. Истраживања показују да млади људи шест до осам сати дневно проводе на интернету, док 98% њих има некакав приступ интернету, што значи да је то постала наша стварност, јер је интернет социјални медиј који се највише користи. Међутим, ми то не можемо радити сами, већ уз помоћ институција, медија, локалних самоуправа, свих делова друштва који могу да допинесу”, говори Александра Кнежевић, национални координатор за борбу против говора мржње на интернету.
Циљна група кампање управо су млади људи јер су они, очигледно, највећи корисници интернета, који је њихова свакодневница и саставни део њихових живота. Стога је врло важно да они науче да препознају говор мржње и науче да га не разликују од истог таквог говора у реалности.
„Све оно што на било који начин угрожава другу особу, права, интегритет, емоције спада у говор мржње. Постоји разлика између изношења свог мишљења и вређања некога. Тако да оно што подстиче на било који начин било какав облик дискриминације, што угрожава толеранцију је нешто што се дефинише као говор мржње”, наглашава Александра. Она додаје да, уколико говор мржње заживи као нешто уобилчајено и отме се контроли и осуди јавности, оне који трпе такав говор често због тога бивају озбиљно угрожени:
„Млади људи често имају озбиљне психичке последице, неки од њих су чак извршили самоубиства јер се врло тешко суочавају са таквим, негативним коментарима. Зато људи морају бити свесни тога да оно што раде на интернету има последице у реалном свету стога је ова кампања и покренута, да предочи младима да ефекти таког понашања не нестају гашењем рачунара.”
Тим који реализује ову кампању одлично је препознао да треба деловати тамо где се млади највише окупљају, као рецимо, у навијачким групама и омладинама политичких странака. Они су, такође, и сам приступ младима лепо осмислили:
„Едукације које спроводимо раде вршњачки едукатори који имају директни и непосредни контакт са младима јер када вам неко ко је ваш вршњак објасни нешто, на сопственом примеру, онда је много лакше појмити неке ствари. Ми разговарамо са људима који су били или сведоци или жртве говора мржње”, говори Александра Кнежевић, и још каже:
„Сами млади иницирају да се одржавају трибине у различитим градовима. Имамо позиве да гостујемо у Трстенику, Зрењанину – отвара се ова тема. То показује да су млади људи донекле свесни шта интернет представља у њиховом животу и да желе да га користе на прави начин. Прикључиле су нам се и неке навијачке групе које желе да буду позивтиван пример млађим генерацијама.”
Сви смо сведоци да на бројним сајтовима данас срећемо готово свакодневно облике говора мржње, који често ескалирају у најсочније увреде и псовке. Брисање и опомињање људи који то пишу често изостаје. Кључно решење да би се овакве ситуације избегле је побољшање и већа информисаност о законима који регулишу понашање у виртуелном свету, говори Александра:
„Дело које је почињено из говора мржње се квалификује као кривично дело, то је унето у кривични закон од децембра 2012. године. Дакле, законски оквир није лош, постоји низ антидискриминаторних закона, међутим оно што је лоше је спровођење закона. Зато треба радити на томе да се сви људи упознају са тиме шта су њихова права. На тај начин би и сајтови морали да имају некакву уређивачку регулативу. Сада само неки од њих имају филтере или људе који контролишу шта се коментарише, међутим већина нема.”
Она каже да се при томе мора водити рачуна о разликама код самих сајтова: „Оно што је наша идеја је да се оформи тим који ће претражити и детектовати такве сајтове, и реаговати тако што ће их пријављивати. Пријаве не функционишу исто на свим сајтовима, ни у свим земљама, па рецимо на Фејсбуку иако доста нас пошаље пријаву, не значи да ће то бити уклоњено.”
Међутим, појединци свакако могу користити законске механизме ако постану жртве говора мржње. „Када се људи осете као жртве говора мржње, они имају право да поднесу пријаву, бесплатно, Канцеларији повереника за заштиту равноравности, која има обавезу да одмах реагује. Међутим, из Канцеларије кажу да протекле године нису имали готово ниједну пријаву јер људи користе те механизме заштите.”
Недавно су одржани парламентарни избори, при чему смо изнова увидели, да сада када постоји и масовно се користи интернет , институција предизборне тишине престаје да постоји. А у комуникацији између странака, говор мржње се често јавља и стога се кампања усмерила и на омладине политчких странака.
„Састанак са омладинама политичких странака имали смо у јеку предизборне кампање, када је Фејсбук просто ‘севао’ од најразличитијих коментара. Нагласили смо им да не би требало да покушавају да исполитизију овакву кампању која је национални интерес, јер ово није питање једне странке, већ свих нас. Оно што странке могу пре свега да ураде је да контролишу оно што на интернету пишу њихови активисти. Знамо како се информације пласирају кроз странку и постоје два начина: да искључите говор мржње и вређање другог, али постоји и опција која то укључује. Они су сви вољни да учествују, планирамо заједничку акцију, тако да ако је нешто успело да окупи странке – ево, ова кампања је успела”, говори Александра.
„1389” је један од политичких покрета који је у прошлости био оптуживан да шири говор мржње. Они су се правдали својим правом на слободу говора. Ограничавање слободе говора се и у другим случајевима често тумачи на погрешан начин и ствара забуну у јавности. Из кампање поручују да ту нема никакве забуне:
„Уопште није тешко уочити разлику између говора мржње и слободе говора. Јер наравно да постоје начини да се неслагање са политиком или било ким изрази на коректан начин. Али ако некога са ким се не слажем окаракреришем као четника, усташу итд., очигледно је да тако вређам његову личност. Више је у медијима створена конфузија да су слобода говора и говор мржње у колизији – нису у никаквој, прилично се јасно прави разлика. Вештачки је ту створена некаква танка граница, а заправо је нема.”
Још једна забуна која је створена услед скорашњих догађаја је питање угрожавања приватности грађана тако што нисмо сигурни ко има приступ нашим подацима и како могу да их користе. Ту је, опет, одговорност само на нама – да не употребљавамо говор мржње или на неки други начин злоупотребљавамо интернет.
„Ми треба да останемо отворено, демократско друштво, али као што не остављамо анонимним провалнике који нам упадну у кућу, не можемо оставити анонимним злочинце на интернету. Најбитније је да људи разумеју да оно што ураде у виртуелном свету има исте последице као да су то урадили у реалном свету.“
Кампања се даље развија, и Александра Кнежевић нам најављује нове пројекте. Формиран је Национални комитет, који сада има око 40 чланова, 16 институција, 15 представника омладинских организација. Теже да покажу да је држави ово један од приоритета, и да ће се сви бавити овом темом кроз законодавни оквир и разне офлајн и онлајн активности. Планирају, такође, да оформе Кризни штаб и када год примете у медијима говор мржње, изађу у јавност и то осуде, јер људи не треба то да прихватају као нешто нормално или нешто што се подразумева. Од 1. априла имаће и онлајн саветовалиште, где ће сви људи који не знају како да реагују у ситуцаијама када наилазе на говор мржње моћи да се обрате психолозима на www.немрзњи.рс.
„Веома је битно да млади људи не добију одговор какав често добијају у таквим ситуацијама – ‘угаси профил’, јер то није одговор који млад човек жели да чује. Он жели да чује конкретан савет, шта може да уради, како да се постави. Жели да га неко ојача, оснажи, а на жалост професори често нису обучени како да посаветују младу особу”, говори Александра. Она каже и да ће им посебан изазов бити рад са родитељима, који често не знају шта им деца раде на интернету. У сваком случају, пред бројним циљевима које желе да постигну, овај тим неће посустати и трудиће се да своју мисију о овој важној теми спроведу на најбољи могући начин. Како и сами поручују:
„Оно што ми покушавамо да постигнемо захтева процес – не може да се оствари преко ноћи. Али, само човек који верује у чуда, ствара чуда.”
Реци не говору мржње на интернету
