Nedavno je troje ljudi osuđeno na godinu dana zatvora, tačnije tri godine uslovno, zbog pretnji i uvreda upućenih Borisu Malagurskom, na jednom internet forumu. Ovo je jedan od prvih takvih slučajeva, gde se ono što gotovo svakodnevno viđamo u virtuelnom svetu, a to su različite prozivke i maliciozni komentari, zapravo reflektovalo na realan svet i pokazalo da za iznete uvrede na internetu zapravo postoji odgovornost i posledica.
Internet je oduvek bio ‘siva zona’ što se zakonodavstva tiče, ali i onoga što je na njemu dozvoljeno činiti. Internet izgleda kao prostor beskrajne slobode gde čovek naizgled može da dela kako mu je volja, što uključuje brojne i te kako zabrinjavajuće mogućnosti različitih aktivnosti – od trgovine ilegalnim dobrima do pedofilije. Sve više sve tome pridaje pažnja, no problem nastaje kod dela koja se i ne percipiraju kao zločin u našem drštvu, kao što je ugrožavanje tuđe ličnosti vređanjem i prozivanjem, širenje mržnje na bilo kom osnovu – rasnom, verskom, nacionalnom.
Savet Evrope je prepoznao ovaj problem i pokrenuo veliku kampanju protiv govora mržnje na internetu, a Republika Srbija se ubrzo priključila i postala deo ovog projekta kroz akciju „Reci ne govoru mržnje na internetu” u okviru Ministarstva omladine i sporta.
„Kampanja ima dva fokusa: podizanje svesti o tome da problem govora mržnje na internetu postoji i edukacija mlađih generacija o tome kako se koristi internet. Istraživanja pokazuju da mladi ljudi šest do osam sati dnevno provode na internetu, dok 98% njih ima nekakav pristup internetu, što znači da je to postala naša stvarnost, jer je internet socijalni medij koji se najviše koristi. Međutim, mi to ne možemo raditi sami, već uz pomoć institucija, medija, lokalnih samouprava, svih delova društva koji mogu da dopinesu”, govori Aleksandra Knežević, nacionalni koordinator za borbu protiv govora mržnje na internetu.
Ciljna grupa kampanje upravo su mladi ljudi jer su oni, očigledno, najveći korisnici interneta, koji je njihova svakodnevnica i sastavni deo njihovih života. Stoga je vrlo važno da oni nauče da prepoznaju govor mržnje i nauče da ga ne razlikuju od istog takvog govora u realnosti.
„Sve ono što na bilo koji način ugrožava drugu osobu, prava, integritet, emocije spada u govor mržnje. Postoji razlika između iznošenja svog mišljenja i vređanja nekoga. Tako da ono što podstiče na bilo koji način bilo kakav oblik diskriminacije, što ugrožava toleranciju je nešto što se definiše kao govor mržnje”, naglašava Aleksandra. Ona dodaje da, ukoliko govor mržnje zaživi kao nešto uobilčajeno i otme se kontroli i osudi javnosti, one koji trpe takav govor često zbog toga bivaju ozbiljno ugroženi:
„Mladi ljudi često imaju ozbiljne psihičke posledice, neki od njih su čak izvršili samoubistva jer se vrlo teško suočavaju sa takvim, negativnim komentarima. Zato ljudi moraju biti svesni toga da ono što rade na internetu ima posledice u realnom svetu stoga je ova kampanja i pokrenuta, da predoči mladima da efekti takog ponašanja ne nestaju gašenjem računara.”
Tim koji realizuje ovu kampanju odlično je prepoznao da treba delovati tamo gde se mladi najviše okupljaju, kao recimo, u navijačkim grupama i omladinama političkih stranaka. Oni su, takođe, i sam pristup mladima lepo osmislili:
„Edukacije koje sprovodimo rade vršnjački edukatori koji imaju direktni i neposredni kontakt sa mladima jer kada vam neko ko je vaš vršnjak objasni nešto, na sopstvenom primeru, onda je mnogo lakše pojmiti neke stvari. Mi razgovaramo sa ljudima koji su bili ili svedoci ili žrtve govora mržnje”, govori Aleksandra Knežević, i još kaže:
„Sami mladi iniciraju da se održavaju tribine u različitim gradovima. Imamo pozive da gostujemo u Trsteniku, Zrenjaninu – otvara se ova tema. To pokazuje da su mladi ljudi donekle svesni šta internet predstavlja u njihovom životu i da žele da ga koriste na pravi način. Priključile su nam se i neke navijačke grupe koje žele da budu pozivtivan primer mlađim generacijama.”
Svi smo svedoci da na brojnim sajtovima danas srećemo gotovo svakodnevno oblike govora mržnje, koji često eskaliraju u najsočnije uvrede i psovke. Brisanje i opominjanje ljudi koji to pišu često izostaje. Ključno rešenje da bi se ovakve situacije izbegle je poboljšanje i veća informisanost o zakonima koji regulišu ponašanje u virtuelnom svetu, govori Aleksandra:
„Delo koje je počinjeno iz govora mržnje se kvalifikuje kao krivično delo, to je uneto u krivični zakon od decembra 2012. godine. Dakle, zakonski okvir nije loš, postoji niz antidiskriminatornih zakona, međutim ono što je loše je sprovođenje zakona. Zato treba raditi na tome da se svi ljudi upoznaju sa time šta su njihova prava. Na taj način bi i sajtovi morali da imaju nekakvu uređivačku regulativu. Sada samo neki od njih imaju filtere ili ljude koji kontrolišu šta se komentariše, međutim većina nema.”
Ona kaže da se pri tome mora voditi računa o razlikama kod samih sajtova: „Ono što je naša ideja je da se oformi tim koji će pretražiti i detektovati takve sajtove, i reagovati tako što će ih prijavljivati. Prijave ne funkcionišu isto na svim sajtovima, ni u svim zemljama, pa recimo na Fejsbuku iako dosta nas pošalje prijavu, ne znači da će to biti uklonjeno.”
Međutim, pojedinci svakako mogu koristiti zakonske mehanizme ako postanu žrtve govora mržnje. „Kada se ljudi osete kao žrtve govora mržnje, oni imaju pravo da podnesu prijavu, besplatno, Kancelariji poverenika za zaštitu ravnoravnosti, koja ima obavezu da odmah reaguje. Međutim, iz Kancelarije kažu da protekle godine nisu imali gotovo nijednu prijavu jer ljudi koriste te mehanizme zaštite.”
Nedavno su održani parlamentarni izbori, pri čemu smo iznova uvideli, da sada kada postoji i masovno se koristi internet , institucija predizborne tišine prestaje da postoji. A u komunikaciji između stranaka, govor mržnje se često javlja i stoga se kampanja usmerila i na omladine politčkih stranaka.
„Sastanak sa omladinama političkih stranaka imali smo u jeku predizborne kampanje, kada je Fejsbuk prosto ‘sevao’ od najrazličitijih komentara. Naglasili smo im da ne bi trebalo da pokušavaju da ispolitiziju ovakvu kampanju koja je nacionalni interes, jer ovo nije pitanje jedne stranke, već svih nas. Ono što stranke mogu pre svega da urade je da kontrolišu ono što na internetu pišu njihovi aktivisti. Znamo kako se informacije plasiraju kroz stranku i postoje dva načina: da isključite govor mržnje i vređanje drugog, ali postoji i opcija koja to uključuje. Oni su svi voljni da učestvuju, planiramo zajedničku akciju, tako da ako je nešto uspelo da okupi stranke – evo, ova kampanja je uspela”, govori Aleksandra.
„1389” je jedan od političkih pokreta koji je u prošlosti bio optuživan da širi govor mržnje. Oni su se pravdali svojim pravom na slobodu govora. Ograničavanje slobode govora se i u drugim slučajevima često tumači na pogrešan način i stvara zabunu u javnosti. Iz kampanje poručuju da tu nema nikakve zabune:
„Uopšte nije teško uočiti razliku između govora mržnje i slobode govora. Jer naravno da postoje načini da se neslaganje sa politikom ili bilo kim izrazi na korektan način. Ali ako nekoga sa kim se ne slažem okarakrerišem kao četnika, ustašu itd., očigledno je da tako vređam njegovu ličnost. Više je u medijima stvorena konfuzija da su sloboda govora i govor mržnje u koliziji – nisu u nikakvoj, prilično se jasno pravi razlika. Veštački je tu stvorena nekakva tanka granica, a zapravo je nema.”
Još jedna zabuna koja je stvorena usled skorašnjih događaja je pitanje ugrožavanja privatnosti građana tako što nismo sigurni ko ima pristup našim podacima i kako mogu da ih koriste. Tu je, opet, odgovornost samo na nama – da ne upotrebljavamo govor mržnje ili na neki drugi način zloupotrebljavamo internet.
„Mi treba da ostanemo otvoreno, demokratsko društvo, ali kao što ne ostavljamo anonimnim provalnike koji nam upadnu u kuću, ne možemo ostaviti anonimnim zločince na internetu. Najbitnije je da ljudi razumeju da ono što urade u virtuelnom svetu ima iste posledice kao da su to uradili u realnom svetu.“
Kampanja se dalje razvija, i Aleksandra Knežević nam najavljuje nove projekte. Formiran je Nacionalni komitet, koji sada ima oko 40 članova, 16 institucija, 15 predstavnika omladinskih organizacija. Teže da pokažu da je državi ovo jedan od prioriteta, i da će se svi baviti ovom temom kroz zakonodavni okvir i razne oflajn i onlajn aktivnosti. Planiraju, takođe, da oforme Krizni štab i kada god primete u medijima govor mržnje, izađu u javnost i to osude, jer ljudi ne treba to da prihvataju kao nešto normalno ili nešto što se podrazumeva. Od 1. aprila imaće i onlajn savetovalište, gde će svi ljudi koji ne znaju kako da reaguju u situcaijama kada nailaze na govor mržnje moći da se obrate psiholozima na www.nemrznji.rs.
„Veoma je bitno da mladi ljudi ne dobiju odgovor kakav često dobijaju u takvim situacijama – ‘ugasi profil’, jer to nije odgovor koji mlad čovek želi da čuje. On želi da čuje konkretan savet, šta može da uradi, kako da se postavi. Želi da ga neko ojača, osnaži, a na žalost profesori često nisu obučeni kako da posavetuju mladu osobu”, govori Aleksandra. Ona kaže i da će im poseban izazov biti rad sa roditeljima, koji često ne znaju šta im deca rade na internetu. U svakom slučaju, pred brojnim ciljevima koje žele da postignu, ovaj tim neće posustati i trudiće se da svoju misiju o ovoj važnoj temi sprovedu na najbolji mogući način. Kako i sami poručuju:
„Ono što mi pokušavamo da postignemo zahteva proces – ne može da se ostvari preko noći. Ali, samo čovek koji veruje u čuda, stvara čuda.”
Reci ne govoru mržnje na internetu
