Udovičić: Rešiću probleme srpskog sporta

Ministar omladine i sporta Vanja Udovičić u intervjuu za Telegraf otvoreno govori o učinku ministarstva koje predvodi u prvih 100 dana od kako je on na njegovom čelu, o rešavanju problema huligana na sportskim priredbama, o privatizaciji klubova, o projektima koje je pokrenuo, kao i o besplatnom školskom i univerzitetskom sportu. Navršilo se prvih sto dana od kada ste preuzeli ministarstvo omladine i sporta, šta je za to vreme uređeno i promenjeno u ovoj veoma važnoj oblasti Srbije? - Dosta toga je urađeno. Za prvih sto dana rada pokrenuli smo mnoge stvari koje su dugo stajale u mestu. Posle dugo vremena pokrenuli smo s mrtve tačke priču razvoja univerzitetskog i školskog sporta, kao i bavljenja rekrekreativnim sportom. Svojim najvećim uspehom bih smatrao kada bismo u dovoljnoj meri edukovali mlade, roditelje, profesore i sve druge, da se zaista bave rekreativnim sportom. Sledeće godine pokrenućemo inicijativu za izgradnju biciklističkih i trim staza po gradovima. To je neophodno, jer tako povećavamo svest kod ljudi zašto je bavljenje sportom bitno, radimo na edukaciji i, što je najvažnije, svima dajemo priliku i mogućnost da se rekreativno bave sportom. U akcije koje planiramo spada i izgradnja različitih multifunkcionalnih sportskih terena koji će biti dostupni svim građanima. Planiramo izradu izmena i dopuna zakona o sportu i antidopingu, gde želimo da eliminišemo određene manjakavosti koje smo uočili. Sramota je da antidoping agencija ima samo 350 pregleda godišnje. To je malo ako se uzme u obzir broj vrhunskih sportista u Srbiji. Vodimo računa o tome. Ipak, u protekloj godini nismo imali nijednog sportistu koji je bio pozitivan na kontroli, što je pokazatelj da se ovoj temi posvećuje pažnja. Započeli smo i razgovore oko pokretanja regionalne univerzitetske lige, jer želimo da podignemo univerzitetski sport, da omogućimo studentima bavljenje sportom, a plan je da se to kasnije spusti i na srednje i osnovne škole. Što se tiče omladinskog sektora, i tu smo imali rezultate - otvoreno je 10 kancelarija za mlade, povećali smo broj studenata koji se stipendiraju iz Fonda za mlade talente na 1.200 stipendista. Do sada se glas mladih nije toliko čuo, a nama je želja da mladi ne budu problem, već rešenje budućnosti Srbije. Sport će u 2014. godini imati veći prihod iz budžeta, hoće li to povećanje biti dovoljno da pokrije sve ove planirane aktivnosti? - Izborili smo se za određeno povećanje u budžetu za sport, a kao jedan od najbitnijih zadataka najavio sam veći broj olimpijskih medalja u Riju. I zdravstvena nega sportista biće podignuta na viši nivo, jer smo I u toj oblasti obezbedili više novca, Zavod za sport je potpisao saradnju sa prestižnim institutom za sportsku medicinu iz Katara, uvedena je ISO 9001 standardicazija, a to su sve veliki pomaci. Nikada nije dovoljno, para nikad dosta. Naš narod je navikao da živi i organizuje svoj život i projekte sa malo novca. Koliko god para da damo običnom građaninu, on će reći malo je. Moramo biti realni, ja ne mogu da vozim dva automobila u isto vreme, da spavam u tri kreveta istovremeno. Zato je cilj da vratimo stvari u normalu, da prekinemo rasipanje državnih sredstava. Kada uporedimo koliki je republički budžet za sport u Nemačkoj i Srbiji doći ćemo do zaključka da je to maltene isto, ali lokalne samouprave su te koje prave drastičnu razliku po glavi stanovnika, ona dostiže čak i 10 odsto. Problema ima i sigurno će ih biti, ali suočićemo se sa njima. Nisam osoba koja beži od problema, već se sa njima suočavam I dajem sve od sebe da ih rešim. Hoće li u Srbiji školski sport biti besplatan, jer je danas bavljenje dece sportom veliki izdatak za roditelje? - Želimo da bavljenje sportom bude dostupno svima, da to ne bude privilegija bogatih, što u današnje vreme sport, nažalost, jeste. Kada se uzme koliko koštaju članarine, sportski rekviziti i oprema to postaje veliki teret i problem za kućni budžet. Ono što je naša želja jeste da nađemo model kako da smanjimo najam termina i da damo ljudima mogućnost da se besplatno bave rekreativnim sportom. U Srbiji se, iz godine u godinu, beleži sve veći broj dece sa deformitetima, po medijima poslednjih dana čitamo da su srpska deca najdeblja u Evropi. To je problem s kojim moramo da se suočimo odmah i pred kojim više ne smemo da zatvaramo oči. Jedan dinar koji se danas uloži u sport je tri dinara manje troškova u medicini. Jedan bolestan čovek državu košta 30.000 hilada evra godišnje, lečenje narkomana košta 40.000 hiljada evra godišnje, a to se sve može eliminisati i sprečiti kroz edukaciju mladih i bavljenjem sportom. Kada kažem mladih, mislim tu i na njihove roditelje, jer su oni ti koji vaspitaju svoju decu. Pre par dana sam otišao u Ivanjicu da pozdravim čoveka koji je naučio 800 ljudi da plivaju, i iskreno voleo bih da svako mesto ima po nekog takvog istinskog junaka, koji će nekog naučiti da trči, da napravi kolut unapred, jednostavno da se bavi sportom. Pitanje izgradnje sportske infrastrukture u Srbiji je zaista važno. Atletika je uspesima Ivane Španović, Emira Bekrića, Amele Terzić i Asmira Kolašinca postala hit u Srbiji, dokle se stiglo sa izgradnjom atletske dovorane, kao doma – baze atletike i atletičara? - U narednom periodu radićemo i na izgradnji sportske infrastrukture, što je veoma važan segment. Razgovaraćemo sa svim sportskim savezima da bismo videli gde i na koji način ministarstvo može da pomogne, da im napravimo trenažne centre i da na taj način smanjimo troškove. Krajnji naš cilj je da svaki savez ima svoj trenažni centar, svoju bazu, gde će se sportisti spremati za najveća dela. Pokrenuta je i izgradnja atletske dvorane. To je još jedna od stvari koja je stajala skoro godinu dana, a danas smo došli do završetka prve faze izgradnje. Raspisujemo konkurse i tendere za drugu fazu, što je još jedan od dokaza da radimo na izgradnji sportske infrastrukture. Hoće li se država i na koji način konačno obračunati sa huliganima na stadionima i sportskim priredbama? - Na tome se radi ozbiljnije i više nego ikada do sada. Politički gledano – jasno je definisana volja da se taj problem konačno reši. Okupljena je grupa koju sačinjavaju ljudi iz političkog vrha i policije koja će se baviti ovim problemom i sankcionisati izgrednike. Istakao bih i da je naš zakon mnogo jasniji i oštriji nego onaj u Engleskoj na koji se svi pozivaju. Niko ne govori da se i u Britaniji dešavaju incidenti, pa i u Italiji gde su čak i deca dovođena na stadione da rasistički vređaju, na primer, našeg golmana. Apelujem i na novinare da ne daju toliki prostor huliganima. Mora se napraviti ozbiljno razgraničenje šta su navijači, a šta huligani, jer pravi navijači ne smeju u toj borbi da ispaštaju. Da li mislite da bi političari trebali da se povuku iz UO sportskih klubova i da li bi to rešilo neke od problema? - Veza sporta i politike je uvek postojala. To se ne moze promeniti preko noci. Ne mogu a priori da osuđujem nekoga samo zato što je političar. Ja uvek gledam da li je reč o čoveku koji želi i zna kako da pomogne srpskom sportu. Potrebno je da razjasnimo ko je na nekoj poziciji da bi pomogao, a ko nije. Svakako se treba boriti protiv onih za koje se pokaže da su na rukovodećim mestima samo sa ciljem da za sebe ostvare neku ličnu korist. Svakog dana slušamo kolika su dugovanja Crvene zvede, Partizana i drugih klubova, kako vidite da se taj problem reši i da li je privatizacija jedino rešenje? - Teško je definisati rešenje, privreda je u teškom stanju, a samim tim je i manje novca u sportu. Kako pada privreda, tako pada i visina ulaganja u sport. Mi imamo velika očekivanja. Ljudi koji vode pojedine klubove idu preko svojih mogućnosti, zadužuju se, ne shvatajući momenat u kojem se nalaze. Situacija je daleko od idealne, ona je daleko i od osrednje i toga svi moramo da budemo svesni. Oni koji su pravili dugove trebalo bi da snose posledice. Naglašavam da ministarstvo, po zakonu, ne može da finansira klubove. A činjenica je da su dugovanja ogromna. Činjenica je i da još nisam video projekat ili čuo predlog kako da se ona smanje. Neka kažu jasno – ili idemo u stečaj ili ćemo u narednih 10 godina stagnirati. Situacija nije idealna, ali hajde da ne budemo destruktivni. Tražićemo način da zdrav kapital uđe u klubove, a ne da su klubovima glavni oslonac javna preduzeća. Država jednostavno više ne može da izdrži, došlo je do prezasićenja. Sa druge strane, ne možemo ni samo da sedimo i da očekujemo da će neki privatnik doći i kupiti neki klub-gubitaš, za koji se ne zna ni čime raspolaže, to je nemoguće. Država se do sada uglavnom „seti" svojih sportista tek kada osvoje neku medalju i kada ostvare zapažene rezultate, hoće li se to konačno promeniti? - Takvo uverenje postoji u narodu, ali to ne odgovara pravom stanju stvari. Ja sam isto to pričao do trenutka dok nisam postao ministar omladine i sporta. Pravi problem je u tome što nije na pravi način prezentovano sve ono što se radi u oblasti sporta i što će svako pre saslušati i preneti negativnu priču, nego pozitivnu. Država itekako brine o svojim sportistima. Sportista koji dobija pare od Ministarstva omladine i sporta ne dobija novac od nas, već od Vlade Srbije, od države. Isto tako, sportski savezi koji dobijaju sredstva od Olimpijskog komiteta Srbije - i to je novac poreskih obveznika, svih građana, dakle, novac države. Uzmimo za primer jednog olimpijskog šampiona – on prolazi kroz četvorogodišnji program Ministarstva sporta i Olimpijskog komiteta Srbije, u šta je uključeno i stipendiranje i čitav trenažni proces, a te stvari čak ni ja kao sportista nisam znao. Pravi sportisti su, dakle, itekako prepoznati od države i pre njihovih uspeha. Mi sad razmišljamo ko su ljudi koji će za 8 do 10 godina u bilo kom sportu napraviti rezultat. S obzirom da ste bukvalno sa sportskog terena, u ovom slučaju iz bazena uleteli direktno u ministarsku fotelju, kako su vas prihvatile ostale kolege? -Poštujem starije kolege i iskusnije od mene, koji su se već dokazali u svom poslu, ali sam prihvatio ovu funkciju jer mislim da mogu da pomognem i da uradim nešto dobro. Iskustvo koje sam stekao baveći se sportom daje mi, ipak, prednost u odnosu na neke druge. Jer stvari koji sportisti nauče u sportu - kako da se pobeđuje, kako da se podnese poraz i izvuče pouka – dragocene su. Ja znam da ne znam i spreman sam da učim, da prihvatim svaki savet, bio on dobronameran ili ne, ali iz takvih stvari se uči. Izvor: Telegraf Foto: Marko Todorović