Vi ste u svojoj sportskoj karijeri vaterpolo reprezentativca postigli sve što se u ovom sportu moglo osvojiti, pa i to da ste pre samo 4 godine od strane Svetske vaterpolo federacije FINA proglašeni za najboljeg igrača sveta. Kakvo ste tada, kao vrhunski sportista, imali mišljenje o sistemu u kome funkcioniše srpski sport?
Nedostaje mi olimpijsko zlato, i zato sam jako srećan što imamo fenomenalnu generaciju mladih vaterpolista koji, sudeći po igri koju pokazuju, imaju šansu da i to odličje donesu u Srbiju. Naša zemlja nikada nije bila mnogo bogatija nego što je sada, ali isto tako nikada nije ni oskudevala u šampionima na svetkom nivou. Srpski sport praktično decenijama funkcioniše pomoću “štapa i kanapa”, s budžetima koji su višestruko manji nego u ekonomski snažnijim zemljama. Ipak, taj i takav sistem je proizveo mene u igrača kakav sam bio, kao i brojne druge sportiste kojima se Srbija ponosi. To znači da imamo ogroman ljudski potencijal koji znamo da iskoristimo.
Pre godinu dana prihvatili ste poziciju ministra sporta, u trenutku kad sport u Srbiji prolazi kroz velike turbulencije. Suočili ste se sa haotičnom organizacijom, finansiranjem, kriminalom i korupcijom. Koji od pomenutih i drugih mnogobrojnih problema stavljate u vrh svojih prioriteta?
Sport deli sudbinu svoje zemlje. Svuda su potrebni teški rezovi kako bi sistem bio postavljen na stabilne temelje i kako bi se stvorili uslovi da u budućnosti napreduje u skladu s potencijalima, koji su u slučaju srpskog sporta zaista veliki. Problemi su, istina, brojni. Utoliko je više potrebno jasno definisati prioritete, što je, izborom Vlade u ovom sastavu i učinjeno. Ministarstvo omladine i sporta je kao svoj prvenstveni zadatak prepoznalo sačinjavanje strateškog i zakonskog osnova za stvaranje stabilnog sistema sporta u Srbiji. Novi zakon o sportu je skoro završen, tu je i Zakon o sprečavanju dopinga, Strategija razvoja sporta do 2018. godine je u javnoj raspravi. Svi ovi akti, koji će biti usvojeni do kraja godine, urediće sistem tako da bude održiv, predvidiv i usmeren na razvoj rekreativnog i profesionalnog sporta.
Kada su nekadašnjeg predsednika UEFA Lenarda Johansona pitali kako je kreirao fudbalsku Ligu šampiona, danas svakako jedno od najuspešnijih klupskih takmičenja na svetu, odgovorio je da je UEFA prvo odstranila korumpirane sudije i zvaničnike, a tek potom se razmišljalo o finansiranju. Kako Vi vidite ovaj problem u srpskom sportu?
Ta jednačina je sasvim jasna – odstranjivanjem korupcije i zloupotreba, kao kancerogenog tkiva, stvara se prostor za zdrav napredak. Vlada se odlučno obračunava s korupcijom na svim nivoima, tako je i u sportu. U Srbiji je nameštanje utakmica već izvesno vreme u Krivičnom zakoniku okarakterisano kao krivično delo. Naša zemlja je u septembru pristupila Konvenciji o sprečavanju nameštanja sportskih rezultata, čije će preporuke biti inkorporirane i u novi zakon o sportu. Legislativa u ovoj oblasti će time biti u potpunosti usaglašena s evropskom. Ovakvim pitanjima se, naravno, ne bavi jedno ministarstvo, već se rešava u sadejstvu s drugim državnim organima u čiju nadležnost spadaju krivična dela.
Ima mišljenja da našem sportu više nedostaju transparentno poslovanje, izlazak države iz sportskih organizacija i odstranjivanje iz sporta ljudi sa problematičnim biografijama, nego novac. Šta Ministarstvo na čijem ste čelu, policija i Vlada u celini mogu da učine na tom planu?
Prvenstvena nadležnost Ministarstva sporta je nad sportskim savezima, jer po zakonu, finansiramo njihove aktivnosti. To precizno znači da je država nadležna za reprezentativni sport, koji Srbiji donosi medalju za medaljom. Klubovi se finansiraju iz drugih izvora, ne iz državnog budžeta, i u tom segmentu je potrebno “veliko spremanje”. Oni su zreli za transformaciju, kako bi se njihovo poslovanje postavilo na zdrave noge. To je proces u koji smo ušli, Ministarstvo sporta je svoj deo posla završilo. Nakon temeljnog proučavanja modela u zemljama sličnim Srbiji, koje su ovaj proces uspešno prošle, sačinili smo i predložili potencijalne modele svojinske transformacije klubova. Ostatak posla je na institucijama zaduženim za poslove privatizacije.
Uprkos velikim problemima, srpski sport je u Vašem mandatu postigao izuzetne rezultate na svetskom nivou. Kako objašnjavate ovu činjenicu i koje biste rezultate izdvojili?
Najsvežiji utisak su košarkaši koji su drugi na svetu, tu su i strelci koji neprekidno donose medalje, vaterpolisti takođe, imamo svetskog prvaka u rvanju, prvak sveta u sportskom ribolovu je naš čovek, mladi fudbaleri su vicešampioni Evrope, atletičari i kajakaši su fenomenalni, isto kao i naši paraolimpijci koji su jedini u širem regionu koji dobijaju jednaku podršku države kao i ostali sportisti. Ne bi trebalo izdvajati nijedan rezultat kao značajniji od drugog. Pojedini sportovi su popularniji od drugih, ali iza svakog rezultata stoji sistemski rad i podrška sportistima koje negujemo i usmeravamo još od mlađih kategorija. To je kontinuirani rad po svetskim standardima. Uostalom, naše škole sporta su oduvek bile cenjene i mnoge veće nacije rade po sistemu koji je uspostavljen na ovim prostorima.
Kako objasniti da su najveće uspehe po pravilu postigli upravo sportisti koji treniraju u lošim uslovima, finansiraju ih roditelji ili dolaze iz inostranih klubova, koje često treniraju upravo naši treneri?
To je pogrešna konstatacija, što je jasno iz primera sportista koji su malopre nabrojani, a oni predstavljaju samo one koji su uspehe postigli u poslednjih mesec-dva. Niko od njih ne dolazi iz inostranih klubova, svi treniraju s našim trenerima, i to uz snažnu podršku države. Preko sportskih saveza i Olimpijskog komiteta Srbije, država finansira kampove za perspektivne sportiste, kao i pripreme, treninge, opremu, odlaske na takmičenja… Ministarstvo omladine i sporta dodeljuje mesečne stipendije perspektivnim sportistima, a vrhunski sportisti nisu zaboravljeni ni kada se njihove profesionalne karijere završe jer svi osvajači olimpijskih, svetskih i evropskih medalja od navršene 40. godine primaju nacionalnu sportsku penziju. To je jedan zaokružen sistem koji evidentno daje rezultate. Iz inostranih klubova dolaze reprezentativci iz nekolicine komercijalno popularnih sportova, ali ne sme se izgubiti iz vida da su do inostranih klubova stigli zahvaljujući kvalitetima koji su prepoznati i razvijani upravo u Srbiji. Ista stvar je i sa trenerima, to što treniraju inostrane klubove je dokaz vrednosti srpskih sportskih škola koje proizvode vrhunske stručnjake, koji su cenjeni i traženi u svetu. Sport, s budžetom kakav ima usled lošeg finansijskog stanja države, postiže sjajne rezultate i na to možemo samo da budemo ponosni.
Da li se kao ministar sporta, donedavni šampion i profesionalac koji je igrao po svetu, možete složiti sa konstatacijom da je sport zapravo profitabilna kategorija, koja traži mala ulaganja, a za uzvrat nudi ogroman „profit“ koji se ogleda u promociji zemlje i značajno utiče na njen ugled u svetu? Kako Vaše kolege ministri procenjuju ove neiskorišćene „investicione“ mogućnosti?
Ne mogu sasvim da se složim s tim da sport traži mala ulaganja. Mnogo godina prođe i mnogo je novca potrebno pre nego što sportista ili tim ponesu titulu šampiona. Sportista nije hobi, već zanimanje, karijera koja se gradi od malih nogu ukoliko se cilja na svetski rezultat. Već sam rekao, javnost je fokusirana na nekoliko popularnih sportova, koji mogu da budu profitabilni, ali pored njih postoji i armija sportista iz “malih” sportova koji imaju nezavidnu komercijalnu vrednost i za koje privatni sponzori nemaju interes. U očima države, oni su svi isti, jer mi ne možemo da košarkašima pomognemo, a na potrebe, npr. rvača da zaboravimo. Rezultat je rezultat, i mi želimo da ih imamo što više, i da svako ko ima potencijal da bude šampion dobije mogućnost i podršku da to i postane. Tu leži profitabilnost sporta - da se ime Srbije po svetu veže uz sportske uspehe, da gradimo imidž male zemlje koja rađa velike šampione. I taj potencijal nikako nije zanemaren. Mislim da je jasno opredeljenje Vlade da, u skladu sa skromnim ekonomskim mogućnostima koje imamo, učinimo sve što možemo da se naši mladi ljudi nađu na što više pobedničkih postolja.
U poslednje vreme se dosta govori o privatizaciji u sportu. Jasno je, međutim, da niko neće da investira u netransparentno poslovno okruženje, podložno uticajima različitih grupa i neregularne uslove takmičenja. Da li ste pomišljali da je i u sportu neophodno sačiniti listu klubova za restruktuiranje, kako je to slučaj u privredi?
Privatizacija u sportu je pokrenuta, posle decenija zabijanja glave u pesak. To neće biti prijatan posao, ali je neophodan. Poenta je u tome da klubovi počnu da funkcionišu na zdravim osnovama i principu transparentnosti, da privuku zdrav privatan kapital. Sigruno će biti onih koji neće preživeti taj proces, ali zakoni tržišta su jasni, kao i zadaci države.
Ovaj list je imao prilike da razgovara sa čelnicima najvećih svetskih fudbalskih klubova Mančester Junajteda, Real Madrida i drugim. Svi oni imaju naklonost grada ili države, ali su svi u obavezi da sprovode transparentno poslovanje i imaju otvorene finansije. Zašto u Srbiji najveći klubovi ne posluju na isti način?
Obaveza svakog građanina, svake institucije i svakog pravnog lica je da poštuje zakone. Transparentno poslovanje je obaveza, a onaj ko je ne ispunjava, mora da snosi posledice svog ponašanja. Klubovi u Srbiji trenutno posluju u formi udruženja građana, a napredak u polju otvorenosti biće postignut upravo kroz proces transformacije i privatizacije, kada se jasno utvrdi vlasnička struktura sportskih klubova i kada počnu da funkcionišu po tržišnim principima.
Nekada je u Srbiji bilo sramota da predsednik kluba na račun svoje pozicije dobija statusne benefite u društvu. Danas sportski zvaničnici zauzimaju najviše prostora u medijima, dok igrači ne primaju plate više meseci. Kakav je pravni status sportista i da li je neophodno da nas kažnjavaju međunarodne sportske federacije, umesto da sami efikasno rešavamo ove probleme?
Država nije urednik medija. Država nije ni vlasnik klubova. Slažem se da svako treba sam da rešava svoje probleme – dakle, oni koji upravljaju klubovima, oni koji su potpisali ugovore s igračima, oni su im poslodavci i njihova je obaveza da nađu način da im isplate plate, ili da se povuku sa svojih pozicija. Svako treba da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Nemaština u sportu neminovno stvara uslove za različite malverzacije, od direktnog uticaja menadžera i različitih kladionica na sportske rezultate, do jačanja uloge klupskih moćnika. Gde vidite izlaz iz ovog problema koji ste nasledili?
Problem nameštanja utakmica nije nužno vezan za siromašne zemlje. U nedavnom intervjuu, Džon Abot, prvi čovek zajedničke akcije za borbu protiv kriminala FIFA i Interpola kazao je da postoje dokazi da organizovane kriminalne grupe u Kini, Rusiji, na Balkanu, u SAD i Italiji zarađuju značajne količine novca kroz nameštanje rezultata, precizirajući da se radi o milijardama dolara. To je organizovani kriminal na globalnom nivou i, kao takav, zahteva zajedničku akciju i intenzivnu međunarodnu saradnju.
Nekadašnji veliki košarkaški as Duci Simonović zastupa tezu da je najvažniji zadatak vrhunskih sportista da svojim primerom privuku što veći broj mladih da se bave sportom. Srbija ima vrhunske sportiste, ali nema novac da finansira masovni sport. Ukoliko ne bude imala bazu mladih sportista, sve manje će biti vrhunskih sportista. Kako rešiti ovaj problem?
Osnovna svrha masovnog, odnosno rekreativnog sporta je poboljšanje zdravlja nacije. To je i ekonomska kategorija – svaki dinar koji danas uložimo u sport, znači tri dinara manje sutra za zdravstvo. Naravno, masovno bavljenje sportom neminovno rađa i buduće vrhunske sportiste. Na ovim premisama, kao i zbog alarmantnih podataka o gojaznosti i fizičkim deformitetima školske dece koji su u porastu, Ministarstvo je školski sport postavilo rame uz rame s prioritetima poput razvoja vrhunskog sporta. Jedno bez drugog ne ide. Na državi je da stvori uslove, da obezbedi prostore za bavljenje sportom, zato, pored programa za razvoj školskog sporta, gradimo trim staze, biciklističke staze, teretane na otvorenom… Voleo bih da dođe i do promene svesti kod ljudi, pa da na primer, više nemamo podatak da građani Srbije dnevno na cigarete potroše više od 4 miliona evra. Na godišnjem nivou, to je gotovo celokupan budžet za zdravstvo. Taj novac može biti uložen u zdravlje, kroz bavljenje sportom, a ne na štetu zdravlja, što je danas, nažalost, slučaj. Upravo tu vidim zadatak i vrhunskih sportista, ali i roditelja, nastavnika i medija – da svojim autoritetom deci približe sport.
Nerešena situacija u sportu, kao i u privredi, dovodi do velikog odliva najvećih sportskih talenata, koji zajedno sa svojim roditeljima sve češće odlučuju da već od 13 ili 14 godina, odlaze u inostranstvo. Da li se razmišlja da država osnuje poseban fond za mlade talente, kako bismo umanjili ovaj problem?
Fond za te namene postoji. Država već godinama, preko Ministarstva omladine i sporta, finansira mlade sportske talente preko mesečnih stipendija. Među našim dugogodišnjim stipendistima nalaze se sportisti poput Ivane Španović, Emira Bekrića, Tatjane Jelače, svetskog prvaka u rvanju Davora Štefaneka… Svi oni, pored toga što od države imaju snažnu podršku za pripreme i takmičenja, dobijaju i svojevrsnu mesečnu “platu” u vidu stipendija. Nabrojao sam samo one koji su u poslednje vreme postigli velike uspehe. Na listi stipendista nalaze se i stotine mladih sportsita od kojih tek očekujemo rezultate. Slažem da odliv mozgova jeste tužan problem s kojim se Srbija suočava više decenija. Srećom, kada su u pitanju sportski talenti, to je retka pojava. Čak imamo obrnute slučajeve, da se inostrani sportisti, zbog našeg sistema podsticaja, odlučuju da se takmiče pod zastavom Srbije, poput, na primer, kajakašice Dalme Benedek koja je u avgustu našoj zemlji donela svetsku bronzu. Srpski reprezentativni sport funkcioniše s budžetom koji je jedini moguć u ovakvoj ekonomskoj situaciji, ali i takav kakav je, kroz racionalnu raspodelu novca postižemo da naši mladi sportisti, budući šampioni, imaju uslove prbližne njihovim kolegama iz razvijenijih zemalja, kao i da najbolji sportsiti, po završetku karijere ne budu zaboravljeni i pretvoreni u socijalnu kategoriju. Podsetiću da sportisti i njihovi treneri dobijaju novčane nagrade za osvojene medalje koje iznose od 10.000 evra za evropsku bronzu do 35 hiljada evra za olimpijsko i paraolimpijsko zlato. Takođe, za osvojene medalje im nakon 40. godine života sleduje i nacionalna sportska penzija u iznosu od jedne prosečne plate za evropsku bronzu do tri prosečne zarade u Srbiji za olimpijsko i paraolimpijsko zlato.
Kakav će po Vama biti status sporta u Srbiji u budžetu za narednu godinu?
Isti kao i za sve druge oblasti. Štednja je neophodna na svim nivoima. To je činjenica. Na nama je da sredstva koja su nam na raspolaganju racionalno raspodelimo tako da sportisti ne budu žrtve birokratije i administracije u savezima, već da budu fokuisarni na treninge i rezultate. To će biti rešeno novim zakonom o sportu, koji će biti usvojen do kraja godine. Budžet za sport ni u prethodnom periodu nije bio veliki, iznosio je 0.34 posto državnog budžeta, ali sa dobrim upravljanjem, mogu se postići i srazmerno dobri rezultati. Rezultati naših sportista su najbolji dokaz za to.
